РЕЧ ПСИХОЛОГА
коментари школског психолога Живке Контић
Jун 2016.
Литерарно путовање Марка Павковића
(ретроградaн осврт)
У градској библиотеци „Др. Ђорђе Натошевић“ 18. маја 2016. одржано је књижевно вече нашег ученика Марка Павковића, поводом његове прве књиге песама „Осмогодишње путовање (за седам година)“. У публици су били они који Марка воле, познају и подржавају његов таленат. Почетак и трајање овог неуобичајеног догађаја, ретког у сфери дечијег стваралаштва пратила су гласна размишљања о Марковом путовању Александра Мијалковића, проф. књижевности и Живке Контић, психолога, и неодољива симпатичност деце рецитатора (сви ученици наше школе).
О Марку и његовом дару говорило се са уважавањем и поштовањем, одато је признање његовој вештини владања римом, богатом језичком умећу и временском избору поезије која је „препознавање других у себи и себе у другима“. Препознатљива и основна емоција које је освајала присутне у озбиљном амбијенту библиотеке била је велика срећа, јер је остварен досањани сан једног дечака, за ту радост огромну улогу и помоћ видимо у породици и школи.
Крај лепог доживљаја припао је Марку, који се крајње непосредно, зналачким шармом и духовитим моментима захвалио свима који су путовали с њим.
Браво!
Живка Контић, психолог школе
Литерарно путовање Марка Павковића
(ретроградaн осврт)
У градској библиотеци „Др. Ђорђе Натошевић“ 18. маја 2016. одржано је књижевно вече нашег ученика Марка Павковића, поводом његове прве књиге песама „Осмогодишње путовање (за седам година)“. У публици су били они који Марка воле, познају и подржавају његов таленат. Почетак и трајање овог неуобичајеног догађаја, ретког у сфери дечијег стваралаштва пратила су гласна размишљања о Марковом путовању Александра Мијалковића, проф. књижевности и Живке Контић, психолога, и неодољива симпатичност деце рецитатора (сви ученици наше школе).
О Марку и његовом дару говорило се са уважавањем и поштовањем, одато је признање његовој вештини владања римом, богатом језичком умећу и временском избору поезије која је „препознавање других у себи и себе у другима“. Препознатљива и основна емоција које је освајала присутне у озбиљном амбијенту библиотеке била је велика срећа, јер је остварен досањани сан једног дечака, за ту радост огромну улогу и помоћ видимо у породици и школи.
Крај лепог доживљаја припао је Марку, који се крајње непосредно, зналачким шармом и духовитим моментима захвалио свима који су путовали с њим.
Браво!
Живка Контић, психолог школе
КВИЗ „СВИ ЗА ЈЕДНОГ – ЈЕДНАКО ЗА СВЕ“
(коментар)
Позив на учешће у једној од емисија овог квиза као члан жирија, прихватили смо са задовољством, верујући да ће близина деце, радост игре као и такмичарски дух издвојити дан (12. деценбар 2015.) као сећање када је наш колега (Александар Мијалковић – Шаца) заједно са екипом Мега телевизије из Инђије показао добар пример додатног рада са децом са развојним тешкоћама. Заправо о чему се ради. Квиз је намењен ученицима млађих разреда основне школе са идејом да промовише вредности инклузије, толеранције, солидарности... дакле оних вредности које истичемо и развијамо код деце (надамо се?) на сваком месту, у образовном систему нарочито.
Квиз се састоји из осам игара у којима би се у свакој емисији такмичила два четворочлана тима ученика млађих разреда сремског округа, уз услов да један члан тима буде дете из осетљиве групе, које похађа наставу по ИОП-у.
Игре у квизу нису само забавне, већ и образовног, а онда и интелктуалног карактера и одлично покривају: вербалне способности, ширину знања, социјалну копетентност и резоновање, одржавање пажње, визуо-моторне вештине...чланова тима. Решења задатака нису била само у домену когнитивног деловања, већ и у сфери чулног доживљаја (здрав вид, слух, додир били су неопходни за тачна решења), а и фактор даровитости деце за сценски израз, пантомиму, имагинацију је имао свој допринос.
И на крају тимски рад. Заједничко и синхронизовано ангажовање деце различитих способности на истом задатку (психолошки оцењено ово је био пресудан фактор успеха у овом квизу). Посматрајући тимове видели смо њихову суенергију, сигурност и веру у исти циљ (добро познати механизми тимског рада). Из искуства знамо да деци на узрасту трећег разреда није баш лако да одустану од своје идеје, и прихвате туђе решење које је боље, и води до успеха. Победничка екипа се успешно носила са овом врстом изазова.
А, онда толеранција - уважавање нечијег права на различитост!
Да ли тај појам исправно везујемо за инклузију? У смислу боље сарадње, сталног иновирања метода и рада, као и промена у међусобној комуникацији.
Програм квиза о коме пишемо, а пре свега визија и мисија аутора изражавају развијену осетљивост за разноврсну проблематику инклузивног, толерантног и солидарног понашања и практчну примену кретивних стилова рада с децом, све из потребе прихватања и уважавања њихових разноликости и богаства делања ...
Уосталом, зар није дугорочни и крајни циљ инклузивног програма развијање вредносног система О ДРУГОМ КАО СЕБИ РАВНОМ, система који би своје уприште могао наћи у реалном искуству и сарадњи вршњака са и без развојних тешкоћа.
Квиз „Сви за једног – једнако за све“ је добар пример поступања и размишљања ове оријентације. Сигурно, и добар почетак нових квиз програма за децу свих узраста и корисног пласмна ставова о инклузивном образовању.
Браво, свака част за идеју, вољу и реализацију!
Живка Контић, психолог ОШ “ Душан Јерковић“ Инђија
Инђија, децембар 2015.
(коментар)
Позив на учешће у једној од емисија овог квиза као члан жирија, прихватили смо са задовољством, верујући да ће близина деце, радост игре као и такмичарски дух издвојити дан (12. деценбар 2015.) као сећање када је наш колега (Александар Мијалковић – Шаца) заједно са екипом Мега телевизије из Инђије показао добар пример додатног рада са децом са развојним тешкоћама. Заправо о чему се ради. Квиз је намењен ученицима млађих разреда основне школе са идејом да промовише вредности инклузије, толеранције, солидарности... дакле оних вредности које истичемо и развијамо код деце (надамо се?) на сваком месту, у образовном систему нарочито.
Квиз се састоји из осам игара у којима би се у свакој емисији такмичила два четворочлана тима ученика млађих разреда сремског округа, уз услов да један члан тима буде дете из осетљиве групе, које похађа наставу по ИОП-у.
Игре у квизу нису само забавне, већ и образовног, а онда и интелктуалног карактера и одлично покривају: вербалне способности, ширину знања, социјалну копетентност и резоновање, одржавање пажње, визуо-моторне вештине...чланова тима. Решења задатака нису била само у домену когнитивног деловања, већ и у сфери чулног доживљаја (здрав вид, слух, додир били су неопходни за тачна решења), а и фактор даровитости деце за сценски израз, пантомиму, имагинацију је имао свој допринос.
И на крају тимски рад. Заједничко и синхронизовано ангажовање деце различитих способности на истом задатку (психолошки оцењено ово је био пресудан фактор успеха у овом квизу). Посматрајући тимове видели смо њихову суенергију, сигурност и веру у исти циљ (добро познати механизми тимског рада). Из искуства знамо да деци на узрасту трећег разреда није баш лако да одустану од своје идеје, и прихвате туђе решење које је боље, и води до успеха. Победничка екипа се успешно носила са овом врстом изазова.
А, онда толеранција - уважавање нечијег права на различитост!
Да ли тај појам исправно везујемо за инклузију? У смислу боље сарадње, сталног иновирања метода и рада, као и промена у међусобној комуникацији.
Програм квиза о коме пишемо, а пре свега визија и мисија аутора изражавају развијену осетљивост за разноврсну проблематику инклузивног, толерантног и солидарног понашања и практчну примену кретивних стилова рада с децом, све из потребе прихватања и уважавања њихових разноликости и богаства делања ...
Уосталом, зар није дугорочни и крајни циљ инклузивног програма развијање вредносног система О ДРУГОМ КАО СЕБИ РАВНОМ, система који би своје уприште могао наћи у реалном искуству и сарадњи вршњака са и без развојних тешкоћа.
Квиз „Сви за једног – једнако за све“ је добар пример поступања и размишљања ове оријентације. Сигурно, и добар почетак нових квиз програма за децу свих узраста и корисног пласмна ставова о инклузивном образовању.
Браво, свака част за идеју, вољу и реализацију!
Живка Контић, психолог ОШ “ Душан Јерковић“ Инђија
Инђија, децембар 2015.
ПСИХОЛОШКА РАДИОНИЦА ПОВОДОМ НЕДЕЉЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ – TOЛЕРАНЦИЈА ЈЕ...
Важност толеранције никада није више истицана, ваљда због свесности да нетолеранција изазива сукобе на свим нивоима. Хтели смо да се уверимо, да ли наши учеици 3. разреда могу да прихвате и уваже нечије право на различитост, да буду толерантни и да ли праве разлику између толерантног и нетолерантног понашања. „Ставили“ смо ученике 3-3 одељења у 4 ситуације/ 4 позиције толерантности.
Задатак 1. групе је био : МАМА И ТАТА СУ ТОЛЕРАНТНИ КАД... Задатак 2. групе је био : ЈА СЕ ПОНАШАМ ТОЛЕРАНТНО КАД... Задатак 3. групе је био : УЧИТЕЉИЦА ЈЕ ТОЛЕРАНТНА КАД... Задатак 4. групе је био : МОЈИ ДРУГОВИ СУ ТОЛЕРАНТНИ КАД... Свака група је радила свој пано. У току рада по групама били смо сведоци лавине дечјих реакција у потрази за добрим примерима из праксе. Било је тешко остати толерантан, кад те неко нервира у групи, јер не мисли као ти, други има неку недопадљиву особину или ману, а ти са њим мораш да сарађујеш, разочаран си и бесан што се на папир не записују баш твоје идеје, мисли, речи... Сукоби и расправе међу децом су били очигледни, али смо их доживљавали као конструктивне, јер су водили до успеха и заједничких решења. Све групе су навеле добре примере толерантног понашања из свог окружења. Деца, као излагачи су показали самопоуздање и сигурност. Кажу, да су ове особине лек за нетолеранцију. Похваљујемо ученике 3-3 за паметна, интелигентна и тачна решења, за труд и иницијативу, јер задатак није био лак. Тешко би га решавали и старији ученици. Ипак, имамо један савет, а то је ТОЛЕРАНТНОСТ МОРАЈУ ВЕЖБАТИ! Важи то и за нас – ОДРАСЛЕ! Није пет дана у недељи довољно да видимо да неко ко нас нервира, има и низ добрих особина, које су од великог значаја за нас. Слични изазивају осмех препознавања, различитост буди страх и подозрење, ипак, због ових осећања не треба себе да лишавамо могућности да доживимо разноликост. Изведена радионица је доказ исправности овог става. Захваљујемо се на сарадњи и корисном дружењу: деци и Дани Радосављевић, учитељици 3-3 одељења. Браво!!! Извештај приредила Живка Контић, психолог Инђија, новембар 2015. |
|
ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА САЊЕ ТАСИЋ
Ово је прва самостална изложба наше ученице Сање Тасић из 8/3 одељења. Важна је из два разлога: као први додир са јавним мишљењем и као почетак једне уметничке биографије која је у знаку велике неизвесности.
Сања Тасић је рођена у Врању 27. августа 1999. године, са породицом се доселила у Инђију 2007. Њен први додир с нама је улазак у 13 одељење које је водио учитељ Бранко Симовић. Сања се сећа да је био нежан, топао човек, чврсте руке, који је волео своје ђаке и они њега. Таленат је наследила од мајке. Црта од 5. – 6. године, а озбиљно свој дар почиње да схвата са 11 година. За приватне учитеље и њихову помоћ не зна.
Овом изложбом Сања нас упознаје са својим раскошним и фасцинантним талентом. Изабрала је тежак сликарски израз ЦРТЕЖ, појаву насталу пре писане речи - сетимо се палеолитских цртежа на зидовима пећина и стена. Само оловком изразила је своју аутентичност и најискреније припадање свету уметности. Портрети које гледамо сведочанство су нежне дечје суптилности и нијансиране тежње да се буде СВОЈ, да се СХВАТИ свет одраслих, који Сања посматра отворених очију, с бригом и надом истовремено. Сања да њена огромна сликарска енергија, данас само ДАР, сутра, постане РЕАЛНОСТ - животно опредељење. Када смо је питали: Зашто портрети? - без дилеме је одговорила „Волим људе, људски род, гужву коју стварају, и кад линијом мукотрпно допирем до душе, психологије портретисаног лика.“
Ова изложба није само прилика да доживимо лепоту вештине ухваћених израза лица, знаменитих личности српске историје, већ и прилика да дамо шансу ученици, која је на њу чекала скромно и тихо, али са јасним ставом да у свету свог окружења које карактеришу сукоби, лепог и ружног културе и некултуре, врлина и неморала... остане јаке воље и изрази свој карактер, посебност, индивидуалност.
Нама није непозната, још једна велика вредност Сањиног личног програма, која је нажалост нетипична за њену генерацију, а то је читалачка страст (стотине прочитаних књига - понекад једна на дан).
Одлика даровитих су сумње, дилеме, драматичност мисли и схватања ситуација, има их и Сања. Хоће ли се наћи пара за њено школовање у Новом Саду у некој уметничкој школи!?
И на крају ове приче цитираћемо њене другове из одељења: “Сања је јако добра другарица. Веома је интелигентна и своје знање редовно обогаћује читањем. Иако, су њена интересовања и размишљања другачија од наших, са свима је у добрим односима. Увек је спремна да помогне другима, ведра је и насмејана и никад ни према коме није била непријатна.“
Овај текст довољан је, верујемо, као позив да се уђе у сликарско - литерарни простор ових портрета и одшкрину врта душевности и захвалности ове девојчице.
фебруар, 2014.
Ж. Контић, психолог